Izvori međunarodnog radnog prava

Izvori međunarodnog radnog prava jesu međunarodni ugovori, akti međunarodne organizacije usvojeni na međunarodnoj konferenciji. Osim konvencije i preporuke, koje su glavni izvori, MOR donosi i druge akte (npr. rezolucije i zaključke).

U izvore međunarodnog radnog prava osima akata MOR-a spadaju naečla i pravila o radu određenih akata UN-a.

U izvore takođe spadaju pravo slučaja kao i dvostrani i višestrani ugovori.

MEĐUNARODNA NAČELA O RADU

Međunarodna načela o radu određana su aktima UN-a i MOR-a

Povelja UN- a 1945 govori o ciljevima - predviđa međunarodnu ekonomsku i socijalnu saradnju te nalaže unapređenje i podizanje životnog standarda, poštovanje prava čoveka i temeljnih sloboda za sve bez razlike s obzirom na rasu, pol, jezik ili veroispovest

Opšta deklaracija o pravima čoveka UN-a 1948 – govori o zabrani ropstva, o pravu na rad i slobodi izbora zaposlenja, pravu na jednaku platu, osnivanje i udruživanje u sindikat, pravo na plaćen odmor... odredbe su deklarativne i programske naravi i nisu neposredno primenjive. Deklaracija daje smernice vladama država članica.

Un je doneo 2 međunarodna pakta o ljudskim pravima: MPGPP i MPESKP – MPGPP –  zabranjuje se prisilan i obvezan rad, te se garantuje svakoj osobi pravo na osnivanje sindikata i da bude primljen u javnu službu bez diskriminacije. To je opštii izvor građanskih sloboda i prava u odnosu na posebne izvore. MPESKP sadrži odredbe radnog prava o zabrani diskriminacije, pravu na rad, napredovanja u radu, odmora…

Un je doneo brojne konvencije, protokole ljudskih prava, a obuhvataju se pitanja s područja rada i zapošljavanja – Filadelfijska deklaracija: rad nije roba, sloboda izražavanja i udruživanja, ...ona obvezuje sve države članice. Programske je naravi i posredni pravni izvor.

MEĐUDRŽAVNI UGOVORI

Međunarodni akti koje donose međunarodne organizacije smatraju se ugovorima.

Od njih se razlikuju klasični međunarodni ugovori koji se sklapaju između različitih međunarodnih pravnih subjekata,npr. između međunarodnih organizacija država, s jedne strane, i jedne ili više država ili jedne ili više multinacionalnih kompanija, s druge strane

- ugovori u oblasti rada, koji mogu biti dvostrani i višestrani. Danas takvi ugovori gube na značenju i prestaju vrediti. Zamijenjeni su višestranim temeljnim ugovorima država članica i aktima tijela EU. Dvostrani ugovori su još uvijek značajni u materiji rada između pojedinih država članica EU i nečlanica. Oni su izvori radnog prava.

DVOSTRANI:

ugovor o saradnji – dvostrani sporazum o tehničkoj i tehnološkoj kao i o znanstvenoj, prosvetnoj, kulturnoj i drugoj saradnji.  Redovno se sklapaju među državama

ugovori o zapošljavanju stranih radnika  - dve države uređuju zapošljavanje radnika u jednoj i drugoj zemlji ili samo u jednoj državi. Sklapa se na određeno vrieme (obično od 1 - 5 godina) s tim da ako nije otkazan pre isteka roka , redovno se produžava za ono razdbolje za koje je sklopljen pre.  Ministarstva nadležna za rad obavljaju poslove posredovanja, uz dostavu ponude za rad (uglavnom kolektivne) U obzir se uzima: zdravstveno stanje, stručne sposobnosti, pitanje krivičnog gonjenja...

Sporazum o zapošljavanju određuje koje ponude moraju sadržati, i to u pravilu: broj radnika koji se želi zaposliti, mesto zaposlenja, naziv i adresu poslodavca, trajanje zaposlenja, potrebnu stručnu spremu, stručni ispit, radno vreme, uslove rada i smještaja, platu i dodatke na platu…

Troškove zdravstvenog pregleda, troškove za dobijanje dozvole boravka i radne dozvole, troškove putovanja od mesta prebivališta u jednoj do mesta rada u drugoj državi potpisnici kao i troškove izbora radnika – snosi poslodavac

Stranci, radnici u državi zaposleja imaju jednaka prava kao i domaći radnici

VIŠESTRANI – potpisuju najmanje tri države a predmet im je isključivo materija iz oblasti rada ili iz sadražaja o radu.

KONVENCIJE I PREPORUKE MOR-a

To su akti kojima se uspostavljaju međunarodni radni standardi,tj. osnovna pravila, norme o položaju zaposlenih i drugim pitanjima iz oblasti rada, a mogu i obuhvatati neka pitanja koja ne spadaju u tradicionalno područje radnog prava. Opšti je trend stalnog širenja tih standarda na nova područja i na nove kategorije osoba (npr. na državne službenike).

NAČINI USKLAĐIVANJA MEĐUNARODNIH AKATA I NACIONALNIH ZAKONA

Pri izradi i usvajanju svake konvencije ili preporuke skupština MOR-a mora imati na umu da različiti klimatski uslove, razvoj industrije i druge posebne okolnosti.

U konvencije i preporuke koje imaju opštu primenu treba uneti prilagodljive odredbe, vodeći računa o nacionalnim potrebama i potrebama pojedinih regija.

Načini prilagođavanja međunarodnih akata odnose se na mogućnosti izbora države članica u pogledu preuzetih obveza i sadržaja načinu primene.

Kroz mogućnost izbora dopušta se državama članicama da pri ratifikaciji konvencije same izaberu formalnom izjavom (deklaracijom), delokrug obveza koje preuzimaju iz konvencije.

Izborna prilagodljivost dopuštena je kad se konvencija sastoji do više delova od kojih države mogu prihvatiti jedan, dva ili više, što omogućuje potpuno širenje njene primene.

Drugi način prilagođavanja postiže se formulacijom delokruga i sadržaja međunarodnog standarda, u ovom slučaju konvencije.

Odredbe nekih konvencija dopuštaju da države same, uz određene konsultacije, odluče koji će deo konvencije ratificirati (npr. Konvencija o inspekciji rada) ili dopuštaju državama da ne obuhvate neke kategorije osoba (npr. Konvencija o zaštiti plata)

DRUGI PRAVNI AKTI MOR-a

a) REZOLUCIJE, ZAKLJUČCI I TUMAČENJA

Skupština MOR-a donosi rezolucije i zaključke – neke ot tih rezolucija danas upotrebljavaju različita nadzorna tela MOR-a,smernice kao i preporuke koje se upućuju vladama država članica.

Rezolucije usvojene na Skupštini značajne su i za razvitak programa MOR-a u određenim područjima, Rezolucije i zaključke donose odbori tehničkih eksperata i njihova zasedanja koja se bave posebnim granama delatnosti/predmetima. Rezolucije i zaključci nemaju težinu konvencije i preporuke, ali rezolucija koju usvoji Skupština ima veću težinu nego zaključci drugih tela. Njima se uspostavljaju određeni međunarodni standardi, ali se smatra da rezolucije i deklaracije nemaju u pravno tehničkom smislu značenje međunarodnog ugovora.

Rezolucije, deklaracije i zaključci skupštine smatraju se pravnim izvorima, ali nije sasvim sigurno rečeno kakvo su to izvori – više upućuje na to da su posredni, a ne neposredni izvori, tj. da nemaju pravni učinak.

Prema ustavu MOR-a svako pitanje ili spor koji se odnosi na tumačenje  ustava ili konvencije upućuje se na odluku međunarodnom sudu pravde.

Ustavom MOR-a određeno je da Upravno veće može podneti Skupštini na usvajanje pravila kojima se uspostavlja sud za hitno rešavanje spora ili pitanja koja se odnose na tumačenje konvencije. Svaka presuda ili savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde obvezuje taj sud.

Svaka odluka suda dostavlja se članovima organizacije i sa svakim se opažanjem upoznaju članovi organizacije – sva opažanja koja su učinili podnose se skupštini

b) PRAVO SLUČAJA

Tokom godina, kvazisudska tela MOR-a uspostavljena su da nadziru primjenu međunarodnih radnih. Važnu ulogu ima Odbor stručnjaka i Odbor o slobodi udruživanja; uspostavili su pravo slučaja. Funkcija Odbora stručnjaka  je da razmatra i izrazi svoje poglede o značenju određene odredbe konvencije.

Zadatak je odbora da tumači i preciznije definiše značenje odredaba konvencije.

Značajan za razvoj prava slučaja je Odbor o slobodi udruživanja – uspostavio je pravo na štajk, kolektivno pregovaranje, građanske slobode.

c) AKTI POSEBNIH KONFERENCIJA USVOJENI U SURADNJI S MOR-om-

Posebne vladine konferencije sazvane su izvan insitucionalnih okvira – bavile su se pitanjima za koja je zainteresiran ograničen broj zemalja i zato nisu prikladne da donose konvencije opšte naravi. To su akti usvojeni na posebnim konferencijama pod pokroviteljstvom ili u saradnji s MOR-om.

PRIMENA I NADZOR NAD PRIMENOM KONVENCIJA I PREPORUKA MOR-a

Međunarodni standardi rada uređeni međunarodnim radnim pravom imaju određenu vrednost ako je uređen postupak primene kao i nadzora.

POSTUPAK, PRIMENA I NADZOR NAD PRIMENOM MEĐUNARODNOG PAKTA

Svi akti UN ne sadrže odredbe o primeni i nadzoru nad primenom pravnih pravila koja propisuju. Države su obvezne podnositi izveštaje o usvojenim merama i o napretku postignutom u svrhu osiguranja poštovanja prava priznatih u Paktu. Podnose se  Generalnom sekretaru UN koji dostavlja ESV na razmatranje.

Ekonomsko-socijalno veće (ESV) može sklopiti sporazume sa specijalizovanim ustanovama radi izrade, i u vezi s postignutim napretkom u pogledu poštovanja odredaba Međunarodnog pakta koji ulaze u njihov djelokrug.

ESV može vratiti Komisiji za prava čoveka radi opšteg proučavanja i preporuke ili radi informacije, ako je potrebno, o pitanju prava čovjeka koje dostavljaju države članice i specijalizovane ustanove.

Države članice međunarodnog pakta i zainteresirane specijalizovane ustanove mogu podnieti ESV-u primedbe o svakoj preporuci opšte naravi izniete u izveštaju Komisije o ljudskim pravima.

Države članice međunarodnog pakta podnose izveštaje u fazama prema programu uspostavljenom od ESV-a u roku jedne godine od dana stupanja na snagu pakta.

Do osnivanja nadzornog tela za primenu međunarodnog pakta, tj. odbora o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima došlo se postupno i uz određene teškoće.

RATIFIKACIJE, PRIMENA I ODJAVA KONVENCIJA

Ratifikovana konvencija obvezuje samo države članice koje su je ratifikovale.

Ratifikacija je formalan čin kojim država članica preuzima međunarodnu obvezu da će preduzeti potrebne mere radi primene odredaba te konvencije. 

Ratifikacija konvencije ne može biti popraćena rezervom –razlog tome  je trojni sastav skupštine MOR-a koja je usvojila konvenciju.

Svaku ratifikaciju registruje Generalni direktor MUR-a, koji obaveštava države članice i generalnog sekretara UN o registraciji. Za stupanje na snagu traži se prihvatanje minimalnog broja ratifikacija (obično dve)

Obveze države vezane uz ratifikovanu konvenciju:

1. Država koje je ratificirala mora podzeti potrebne mere za primenu odredaba konvencije.

2. Primena pojedinih odredaba može biti privremeno odložena od vlade u slučaju rata, izvanrednih događaja, javni interes, viša sila….

3. U samim konvenvijama određuju načini njihove odjave

Konvencije od 1932. mogu se odjaviti tokom jedne godine nakon isteka deset godina od dana njenog prvog stupanja na snagu.

SUKOB IZMEĐU MEĐUNARODNIH I DOMAĆIH AKATA

Može doći do sukoba, ali ne u pravilu ako su programske naravi. Do sukoba dolazi među pravilima koja su neposredno primenjiva.

1 ) Sudovi obično pokušavaju pomiriti pravila međunarodnih konvencija s pravilima zakonodavstva. Do sukoba između tih dvovrsnih normi retko dolazi, jer međunarodna pravila sadrže minimalne standarde, a nacionalno pravo određuje jednake ili više standarde. Sukob nastaje ako međunarodni standardi predviđuju viši stepen zaštite od domaćih zakona. Rešenje zavisi da li nacionalni zakon donesen prie ili posle konvencije.

2) Kad je konvencija došla u sukob s pre donesenim zakonom tu ne nastaju veće poteškoće, budući da se menja ili ukida prethodna zakonska odredba koja je suprotna . Sukob sa kasnije donesenim domaćim zakonom je složeniji – razlikuju se dva slučaja:

u nekim zemljama ratifikovane i objavljene konvencije imaju prednost prema posle donesenom domaćem zakonu, bez obzira je li ta prednost propisana domaćim ustavom

međunarodni sporazum odnosno konvencija uvršteni su po Ustavu, zakonu ili podzakonskim propisom.