Izvori međunarodnog radnog prava

Izvori međunarodnog radnog prava jesu međunarodni ugovori, akti međunarodne organizacije usvojeni na međunarodnoj konferenciji. Osim konvencije i preporuke, koje su glavni izvori, MOR donosi i druge akte (npr. rezolucije i zaključke).

U izvore međunarodnog radnog prava osima akata MOR-a spadaju naečla i pravila o radu određenih akata UN-a.

U izvore takođe spadaju pravo slučaja kao i dvostrani i višestrani ugovori.

MEĐUNARODNA NAČELA O RADU

Međunarodna načela o radu određana su aktima UN-a i MOR-a

Povelja UN- a 1945 govori o ciljevima - predviđa međunarodnu ekonomsku i socijalnu saradnju te nalaže unapređenje i podizanje životnog standarda, poštovanje prava čoveka i temeljnih sloboda za sve bez razlike s obzirom na rasu, pol, jezik ili veroispovest

Opšta deklaracija o pravima čoveka UN-a 1948 – govori o zabrani ropstva, o pravu na rad i slobodi izbora zaposlenja, pravu na jednaku platu, osnivanje i udruživanje u sindikat, pravo na plaćen odmor... odredbe su deklarativne i programske naravi i nisu neposredno primenjive. Deklaracija daje smernice vladama država članica.

Un je doneo 2 međunarodna pakta o ljudskim pravima: MPGPP i MPESKP – MPGPP –  zabranjuje se prisilan i obvezan rad, te se garantuje svakoj osobi pravo na osnivanje sindikata i da bude primljen u javnu službu bez diskriminacije. To je opštii izvor građanskih sloboda i prava u odnosu na posebne izvore. MPESKP sadrži odredbe radnog prava o zabrani diskriminacije, pravu na rad, napredovanja u radu, odmora…

Un je doneo brojne konvencije, protokole ljudskih prava, a obuhvataju se pitanja s područja rada i zapošljavanja – Filadelfijska deklaracija: rad nije roba, sloboda izražavanja i udruživanja, ...ona obvezuje sve države članice. Programske je naravi i posredni pravni izvor.

MEĐUDRŽAVNI UGOVORI

Međunarodni akti koje donose međunarodne organizacije smatraju se ugovorima.

Od njih se razlikuju klasični međunarodni ugovori koji se sklapaju između različitih međunarodnih pravnih subjekata,npr. između međunarodnih organizacija država, s jedne strane, i jedne ili više država ili jedne ili više multinacionalnih kompanija, s druge strane

- ugovori u oblasti rada, koji mogu biti dvostrani i višestrani. Danas takvi ugovori gube na značenju i prestaju vrediti. Zamijenjeni su višestranim temeljnim ugovorima država članica i aktima tijela EU. Dvostrani ugovori su još uvijek značajni u materiji rada između pojedinih država članica EU i nečlanica. Oni su izvori radnog prava.

DVOSTRANI:

ugovor o saradnji – dvostrani sporazum o tehničkoj i tehnološkoj kao i o znanstvenoj, prosvetnoj, kulturnoj i drugoj saradnji.  Redovno se sklapaju među državama

ugovori o zapošljavanju stranih radnika  - dve države uređuju zapošljavanje radnika u jednoj i drugoj zemlji ili samo u jednoj državi. Sklapa se na određeno vrieme (obično od 1 - 5 godina) s tim da ako nije otkazan pre isteka roka , redovno se produžava za ono razdbolje za koje je sklopljen pre.  Ministarstva nadležna za rad obavljaju poslove posredovanja, uz dostavu ponude za rad (uglavnom kolektivne) U obzir se uzima: zdravstveno stanje, stručne sposobnosti, pitanje krivičnog gonjenja...

Sporazum o zapošljavanju određuje koje ponude moraju sadržati, i to u pravilu: broj radnika koji se želi zaposliti, mesto zaposlenja, naziv i adresu poslodavca, trajanje zaposlenja, potrebnu stručnu spremu, stručni ispit, radno vreme, uslove rada i smještaja, platu i dodatke na platu…

Troškove zdravstvenog pregleda, troškove za dobijanje dozvole boravka i radne dozvole, troškove putovanja od mesta prebivališta u jednoj do mesta rada u drugoj državi potpisnici kao i troškove izbora radnika – snosi poslodavac

Stranci, radnici u državi zaposleja imaju jednaka prava kao i domaći radnici

VIŠESTRANI – potpisuju najmanje tri države a predmet im je isključivo materija iz oblasti rada ili iz sadražaja o radu.

KONVENCIJE I PREPORUKE MOR-a

To su akti kojima se uspostavljaju međunarodni radni standardi,tj. osnovna pravila, norme o položaju zaposlenih i drugim pitanjima iz oblasti rada, a mogu i obuhvatati neka pitanja koja ne spadaju u tradicionalno područje radnog prava. Opšti je trend stalnog širenja tih standarda na nova područja i na nove kategorije osoba (npr. na državne službenike).

NAČINI USKLAĐIVANJA MEĐUNARODNIH AKATA I NACIONALNIH ZAKONA

Pri izradi i usvajanju svake konvencije ili preporuke skupština MOR-a mora imati na umu da različiti klimatski uslove, razvoj industrije i druge posebne okolnosti.

U konvencije i preporuke koje imaju opštu primenu treba uneti prilagodljive odredbe, vodeći računa o nacionalnim potrebama i potrebama pojedinih regija.

Načini prilagođavanja međunarodnih akata odnose se na mogućnosti izbora države članica u pogledu preuzetih obveza i sadržaja načinu primene.

Kroz mogućnost izbora dopušta se državama članicama da pri ratifikaciji konvencije same izaberu formalnom izjavom (deklaracijom), delokrug obveza koje preuzimaju iz konvencije.

Izborna prilagodljivost dopuštena je kad se konvencija sastoji do više delova od kojih države mogu prihvatiti jedan, dva ili više, što omogućuje potpuno širenje njene primene.

Drugi način prilagođavanja postiže se formulacijom delokruga i sadržaja međunarodnog standarda, u ovom slučaju konvencije.

Odredbe nekih konvencija dopuštaju da države same, uz određene konsultacije, odluče koji će deo konvencije ratificirati (npr. Konvencija o inspekciji rada) ili dopuštaju državama da ne obuhvate neke kategorije osoba (npr. Konvencija o zaštiti plata)

DRUGI PRAVNI AKTI MOR-a

a) REZOLUCIJE, ZAKLJUČCI I TUMAČENJA

Skupština MOR-a donosi rezolucije i zaključke – neke ot tih rezolucija danas upotrebljavaju različita nadzorna tela MOR-a,smernice kao i preporuke koje se upućuju vladama država članica.

Rezolucije usvojene na Skupštini značajne su i za razvitak programa MOR-a u određenim područjima, Rezolucije i zaključke donose odbori tehničkih eksperata i njihova zasedanja koja se bave posebnim granama delatnosti/predmetima. Rezolucije i zaključci nemaju težinu konvencije i preporuke, ali rezolucija koju usvoji Skupština ima veću težinu nego zaključci drugih tela. Njima se uspostavljaju određeni međunarodni standardi, ali se smatra da rezolucije i deklaracije nemaju u pravno tehničkom smislu značenje međunarodnog ugovora.

Rezolucije, deklaracije i zaključci skupštine smatraju se pravnim izvorima, ali nije sasvim sigurno rečeno kakvo su to izvori – više upućuje na to da su posredni, a ne neposredni izvori, tj. da nemaju pravni učinak.

Prema ustavu MOR-a svako pitanje ili spor koji se odnosi na tumačenje  ustava ili konvencije upućuje se na odluku međunarodnom sudu pravde.

Ustavom MOR-a određeno je da Upravno veće može podneti Skupštini na usvajanje pravila kojima se uspostavlja sud za hitno rešavanje spora ili pitanja koja se odnose na tumačenje konvencije. Svaka presuda ili savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde obvezuje taj sud.

Svaka odluka suda dostavlja se članovima organizacije i sa svakim se opažanjem upoznaju članovi organizacije – sva opažanja koja su učinili podnose se skupštini

b) PRAVO SLUČAJA

Tokom godina, kvazisudska tela MOR-a uspostavljena su da nadziru primjenu međunarodnih radnih. Važnu ulogu ima Odbor stručnjaka i Odbor o slobodi udruživanja; uspostavili su pravo slučaja. Funkcija Odbora stručnjaka  je da razmatra i izrazi svoje poglede o značenju određene odredbe konvencije.

Zadatak je odbora da tumači i preciznije definiše značenje odredaba konvencije.

Značajan za razvoj prava slučaja je Odbor o slobodi udruživanja – uspostavio je pravo na štajk, kolektivno pregovaranje, građanske slobode.

c) AKTI POSEBNIH KONFERENCIJA USVOJENI U SURADNJI S MOR-om-

Posebne vladine konferencije sazvane su izvan insitucionalnih okvira – bavile su se pitanjima za koja je zainteresiran ograničen broj zemalja i zato nisu prikladne da donose konvencije opšte naravi. To su akti usvojeni na posebnim konferencijama pod pokroviteljstvom ili u saradnji s MOR-om.

PRIMENA I NADZOR NAD PRIMENOM KONVENCIJA I PREPORUKA MOR-a

Međunarodni standardi rada uređeni međunarodnim radnim pravom imaju određenu vrednost ako je uređen postupak primene kao i nadzora.

POSTUPAK, PRIMENA I NADZOR NAD PRIMENOM MEĐUNARODNOG PAKTA

Svi akti UN ne sadrže odredbe o primeni i nadzoru nad primenom pravnih pravila koja propisuju. Države su obvezne podnositi izveštaje o usvojenim merama i o napretku postignutom u svrhu osiguranja poštovanja prava priznatih u Paktu. Podnose se  Generalnom sekretaru UN koji dostavlja ESV na razmatranje.

Ekonomsko-socijalno veće (ESV) može sklopiti sporazume sa specijalizovanim ustanovama radi izrade, i u vezi s postignutim napretkom u pogledu poštovanja odredaba Međunarodnog pakta koji ulaze u njihov djelokrug.

ESV može vratiti Komisiji za prava čoveka radi opšteg proučavanja i preporuke ili radi informacije, ako je potrebno, o pitanju prava čovjeka koje dostavljaju države članice i specijalizovane ustanove.

Države članice međunarodnog pakta i zainteresirane specijalizovane ustanove mogu podnieti ESV-u primedbe o svakoj preporuci opšte naravi izniete u izveštaju Komisije o ljudskim pravima.

Države članice međunarodnog pakta podnose izveštaje u fazama prema programu uspostavljenom od ESV-a u roku jedne godine od dana stupanja na snagu pakta.

Do osnivanja nadzornog tela za primenu međunarodnog pakta, tj. odbora o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima došlo se postupno i uz određene teškoće.

RATIFIKACIJE, PRIMENA I ODJAVA KONVENCIJA

Ratifikovana konvencija obvezuje samo države članice koje su je ratifikovale.

Ratifikacija je formalan čin kojim država članica preuzima međunarodnu obvezu da će preduzeti potrebne mere radi primene odredaba te konvencije. 

Ratifikacija konvencije ne može biti popraćena rezervom –razlog tome  je trojni sastav skupštine MOR-a koja je usvojila konvenciju.

Svaku ratifikaciju registruje Generalni direktor MUR-a, koji obaveštava države članice i generalnog sekretara UN o registraciji. Za stupanje na snagu traži se prihvatanje minimalnog broja ratifikacija (obično dve)

Obveze države vezane uz ratifikovanu konvenciju:

1. Država koje je ratificirala mora podzeti potrebne mere za primenu odredaba konvencije.

2. Primena pojedinih odredaba može biti privremeno odložena od vlade u slučaju rata, izvanrednih događaja, javni interes, viša sila….

3. U samim konvenvijama određuju načini njihove odjave

Konvencije od 1932. mogu se odjaviti tokom jedne godine nakon isteka deset godina od dana njenog prvog stupanja na snagu.

SUKOB IZMEĐU MEĐUNARODNIH I DOMAĆIH AKATA

Može doći do sukoba, ali ne u pravilu ako su programske naravi. Do sukoba dolazi među pravilima koja su neposredno primenjiva.

1 ) Sudovi obično pokušavaju pomiriti pravila međunarodnih konvencija s pravilima zakonodavstva. Do sukoba između tih dvovrsnih normi retko dolazi, jer međunarodna pravila sadrže minimalne standarde, a nacionalno pravo određuje jednake ili više standarde. Sukob nastaje ako međunarodni standardi predviđuju viši stepen zaštite od domaćih zakona. Rešenje zavisi da li nacionalni zakon donesen prie ili posle konvencije.

2) Kad je konvencija došla u sukob s pre donesenim zakonom tu ne nastaju veće poteškoće, budući da se menja ili ukida prethodna zakonska odredba koja je suprotna . Sukob sa kasnije donesenim domaćim zakonom je složeniji – razlikuju se dva slučaja:

u nekim zemljama ratifikovane i objavljene konvencije imaju prednost prema posle donesenom domaćem zakonu, bez obzira je li ta prednost propisana domaćim ustavom

međunarodni sporazum odnosno konvencija uvršteni su po Ustavu, zakonu ili podzakonskim propisom.                               

Prethodno pitanje

Od pokretanja parničnog postupka otvara se niz pitanja pravne prirode koja valja razjasniti da bi se u pravnoj stvari odlučilo.

Prejudicijelno pitanje je pitanje pravne prirode, koje u tekućem parničnom postupku treba prethodno rešiti, da bi se postupak nastavio i završio do odluke u glavnoj stvari.

Po svom sadržaju može biti samostalan glavni predmet rešavanja u nekom drugom sudskom ili upravnom postupku.

Prejudicijalno pitanje čini prethodnu stepenicu u odlučivanju (npr: pre odluke o plaćanju kupovne cene treba utvrditi da li postoji ugovor o prodaji; za odluku o statusu testamentalnog nasleđivanja treba ustanoviti da li postoji punovažan testament...) i odgovara na pitanje da li postoji neko pravo ili pravni odnos od čijeg postojanja zavisi neka odluka o glavnom pitanju.

Ono je prema tumačenju pravne norme, pravno i uslovno pitanje i može biti samostalan glavni predmet odlučivanja u parničnom ili nekom drugom postupku. Međutim, ovo pitanje nije i ne može biti samostalan predmet u tekućem parničnom postupku (mada to može postati), jer stranke nisu postavile takvo traženje, a sud ne sme da sudi izvan zahteva, ili nije nadležan da o tome presudi, jer ne spada u parnične stvari. Prethodno pitanje inicira sama stranka, a može se pojaviti i nezavisno od stranke.

POSTUPAK REŠAVANJA

Svaki organ postupa u pravnim stvarima koje spadaju u njegovu nadležnost. U našem sistemu je vladajući stav da su državni organi po pravilu dužni uvažavati pravosnažne odluke drugih organa donete u delokrugu njihove nadležnosti. To važi i za pravilo rešavanja prethodnog pitanja u parničnom postupku. Ako je pravosnažno odlučeno o prethodnom pitanju, to povlači dužnost parničnog suda da tu odluku uzme u osnovu svog odlučivanja o tužbenom zahtevu .Ako o prethodnom pitanju još nije odlučeno u drugom postupku, parnični sud tada ima pred sobom dva puta: da sam reši to pitanje ili da zatraži da se to pitanje reši u postupku pred nadležnim organom (Značaj i specifičnost procedure u bračnim, paternitetnim i maternitetnim stvarima smatraju da se ove pravne stvari ne mogu rešiti pred parničnim sudom po pravilima o prejudicijalnom pitanju).

1.Ako nadležni sud ili drugi nadležni organ nije doneo odluku o tome što se u parnici javilo kao prethodno pitanje, tada se parnični sud može opredeliti da sam reši prejudicijelno pitanje .U tom slučaju sud postupa po pravilima parničnog postupka tokom koga ispituje i utvrđuje činjenice važne za odlučivanje po tom pitanju. On ne donosi sudsku odluku već stav o jednom pitanju prejudicijalne prirode i unosi se u obrazloženje presude. Ako parnicni sud sam reši prethodno pitanje odluku o tome stavlja u obrazloženje bez značaja pravosnažne presuđene stvari. Stavovi parničnog suda o prethodnim pitanjima o kojima se ne donosi presuda ne mogu sami za sebe postati pravnosnažni. Oni se iznose u obrazloženju presude i predstavljaju razloge za donošenje određene odluke o tužbenom zahtevu, pa stoga i ne mogu postati pravnosnažni jer pravnosnažna postaje samo odluka koja je doneta na osnovu tako zauzetih stanovišta. Oni ne predstavljaju samostalnu pravnu celinu već samo daju obrazloženje i pravnu osnovu donetoj odluci, pa zato i ne postaju pravnosnažni

Odluka o prejudicijalnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno.

2.Parnicni sud može odluciti da prekine postupak i sačeka odluku iz tog drugog postupka. Kada je sud odlučio da sam ne rešava prethodno pitanje, tada se prekida parnični postupak ili ako je nadležni sud ili drugi organ doneo odluku o tome što se u parnici javilo kao prethodno pitanje sud ce u parnici akceptirati ovu odluku. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja i sud je vezan istim.

Sud će odlučiti da sam ne rešava prejudicijelno pitanje, u slučajevima:

-ukoliko se drugi postupak u kojem treba da se rešava o prejudicijalnom pitanju pokreće po službenoj dužnosti, tada je dovoljno da se naloži stranci da inicira pokretanje tog postupka.

-ako se postupak pokreće po tužbi ili predlogu stranke, tada parnični sud može da uputi neku od stranaka da u određenom roku pokrene postupak.

Pasivno držanje stranke koja je upućena da zatraži ili da pokrene postupak, daje ovlašćenje drugoj stranci da predloži nastavak parničnog postupka, ako za to ima interes.

Parnični sud bi ako obe stranke ostanu pasivne, odlučio o postojanju prava ili pravnog odnosa prejudicijalne prirode, uvažavajući pravila o teretu dokazivanja.

Obrazloženje presude nije podobno za sticanje pravnosnažnosti, odnosno pravnosnažna postaje samo odluka o osnovanosti tužbenog zahteva sadržana u izreci presude, a ne i razlozi i stavovi suda o činjeničnom i pravnom osnovu spora, koji predstavljaju razloge za donošenje odluke i sadržani su u njenom obrazloženju. Pravnosnažnost se odnosi samo na deo presude, kojim se odlučuje o osnovanosti zahteva, a ne i na one delove kojima se daje obrazloženje za datu odluku. Ako se presudom utvrđuje sadržaj određenog pravnog odnosa pravna kvalifikacija odnosa predstavlja sastavni deo dispozitiva i za to, i u tom svojstvu, ona može steći pravnosnažnost, a ne predstavlja samo element obrazloženja. Samo u toj situaciji, pravnosnažnost bi se mogla odnositi i na pravnu kvalifikaciju koja je sadržaj predmeta spora. Kako sama presuda ne sadrži najčešće dovoljno elemenata za sadržinsku identifikaciju odluke da bi se utvrdilo o čemu je presuđeno, to se u sadržinskoj identifikaciji može koristiti i elementima sadržanim u obrazloženju dispozitiva radi pravilne individualizacije i donošenja pravilne odluke o tome da li u istom sporu među istim strankama teče postupak ili je možda već pravnosnažno presuđeno.

Utvrđenjem sadržaja prava i pravnih odnosa u pravnosnažnoj sudskoj odluci nastupa pretpostavka istinitosti, odnosno pravilo je da se pravnosnažna presuda smatra istinitom u pogledu činjeničnog osnova presude u meri u kojoj sastavni deo činjenične osnove presude predstavlja pravni odnos o kojem je već doneta pravnosnažna presuda u drugoj parnici u kojoj je o tom pravnom odnosu odlučivano kao o glavnom pitanju. Stoga ako se u nekoj parnici kao prejudicijelno pravno pitanje pojavi pitanje o kome je pravnosnažno odlučeno u drugom postupku, kao o glavnom pitanju, sud je vezan tom pravnosnažnom odlukom u pogledu rešenja prejudicijelnog pitanja.

3.Pod određenim pretpostavkama prejudicijalno pitanje se u tekućem parničnom postupku može rešavati, kao samostalan zahtev.

Odluka o prejudicijalnom pitanju se tada smešta u izreku presude, postaje pravosnažna, te ima snagu kao i svaka druga izreka presude.

Ovde spadaju:

Incidentalni deklaratorni zahtev, koji tužilac izjavljuje u parnici i prejudicijalna protivtužba tuženog, koju on podnosi protiv tužioca u postupku koji se već vodi po tužbi tužioca. (npr: incidentni deklaratorni zahtev koji tužilac izjavljuje u parnici).

Ukoliko se stavovi o prejudicijelnim pitanjima donesu u obliku samostalne presude onda takve odluke bez obzira što se radi o prejudicijelnim pitanjima mogu postati pravnosnažne pod svim uslovima koji su postavljeni za pravnosnažnost drugih odluka. Tako na primer u situaciji kada se kao prejudicijelno pitanje o zahtevu za isplatu određenog iznosa mora rešiti pitanje osnovanosti tužiočevog potraživanja, pa sud donese međupresudu kojom utvrđuje da navedeni osnov postoji, prejudicijelno pitanje postojanja osnova biće pravnosnažno rešeno, ako navedena odluka - međupresuda postane pravnosnažna pod uslovima koji važe za pravnosnažnost svake presude.

PRETHODNO PITANJE U VANPARNIČNOM POSTUPKU

Pitanje o kojem sud ima da reši pre odluke o pravnoj stvari, povodom koje se vodi postupak, kvalifikuje se kao prethodno ili prejudicialno pitanje, ako se u tom pitanju iskazuju sledeći elementi: da je ono pravno pitanje, uslovno za odlučivanje u tekućoj pravnoj stvari i da čini samostalnu pravnu celinu, koja može biti predmet (glavni) rešavanja u nekom drugom sudskom ili upravnom postupku.

I pored toga što je bitan kvalitet za odredjivanje prethodnog pitanja da je ono pravno, od ovog instituta nisu sasvim udaljena ni činjenična pitanja.

Pojava takvog pitanja u vanparničnom postupku, ovlašćuje vanparnični sud, tj. Pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos od čijeg prethodnog rešavanja zavisi odluka u tekućoj pravnoj stvari i o čemu već nije rešeno u nekom drugom sudskom ili upravnom postupku, ovlašćuje vanparnični sud da sam reši to pitanje ili da učesnike uputi da rešenje tog pitanja ishoduje u odgovarajućem drugom postupku.

Ovim zakonskim pravilom se ne distancira izričito, da li se rasprava o prejudicialnom pitanju i njegovo rešavanje, odnosi samo na sferu prava ili i na činjenični fond toga pitanja.

Samo se propisuje, da je ovo pravilo relevantno, ako Zakonom o vanparničnom postupku (ZVP) ili drugim zakonom nije drugačije odredjeno.

Već iduće pravilo zakonskog teksta ( ZVP) uredjuje situaciju, kada su izmedju učesnika sporne činjenice, bitne za rešenje prethodnog pitanja, pa tim nastaje spor o postojanju, odnosno sadržaju prava ili pravnog odnosa, koji čine prejudicialno pitanje.

Vanparnični sud tada nije ovlašćen, da sam reši prethodno pitanje, već ima učesnike da uputi da u utvrdjenom roku, pokrenu parnični ili upravni postupak, radi rešenja spora o pravu i pravnom odnosu.

Pravilo je da sud upućuje na parnični, odnosno upravni postupak onog učesnika, čije pravo smatra manje verovatnim, izuzev ako ZVP ili drugim zakonom nije drugačije propisano.

Sud tome učesniku odredjuje rok za pokretanje postupka i taj rok ne može biti duži od 30 dana.Dokaz da je postupak pokrenut vodi prekidu vanparničnog postupka do pravosnažnog, odnosno konačnog rešenja prethodnog pitanja.Ovim se ne uskraćuje drugim učesnicima, ako na to imaju pravo, da pokrenu takav postupak, iako možda nisu na to upućeni od vanparničnog suda.

Propust upućenog učesnika, da u utvrdjenom roku pokrene postupak za rešenje prethodnog pitanja, nije smetnja da on to docnije učini, a to može sve da dovršetka vanparničnog postupka.

Ako nije pokrenut postupak za rešavanje prethodnog pitanja, bilo od upućenog učesnika, bilo od drugih učesnika, sud će dovršiti postupak, upotrebljavajući procesnu gradju sa kojom raspolaže.

Postoje u nekim posebnim postupcima specijalna pravila o rešavanju prethodnog pitanja.

To je, na primer:

u postupku uredjenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari(spor o pravu na stvari ili obimu tog prava ima se rešiti u drugom postupku) ili, u postupku deobe zajedničkih stvari (spor o pravu na stvari ili udelu u zajedničkoj imovini rešava se u drugom postupku).

Tu je odredjeno da se predlagač upućuje da pokrene postupak za rešenje prethodnih pitanja koja su označena.Propust je sankcionisan pretpostavkom da je predlog povučen, što dovodi do obustavljanja vanparničnog postupka.

Vanparnični sud ovde nije ovlašćen da sam reši prethodna pitanja, koja su označena, iako bi možda bio spreman da tako postupi.

Propisano je izričito u vanparničnom postupku, da odluka suda u prethodnom pitanju ima dejstvo samo u vanparničnoj stvari povodom koje je ono rešeno i u tom postupku.

SUDSKA PRAKSA

Prekid parničnog postupka se može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju.

Iz obrazloženja:

"Pobijanim rešenjem prvostepeni sud je prekinuo postupak o ovoj pravnoj stvari.

Blagovremenom žalbom tuženi pobija navedeno rešenje iz svih zakonom predviđenih razloga. Navodi da tužilac nije aktivno legitimisan za potraživanje naknade iz sredstava garantnog fonda, i nema pravo na regres prema tuženom u smislu člana 939. Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO). U konkretnom slučaju nije bilo mesta donošenju pobijanog rešenja, pa predlaže da se prvostepeno rešenje preinači i odbije tužbeni zahtev odnosno da se isto ukine.

Ispitujući pobijano rešenje u smislu čl. 372. i 387. Zakona o parničnom postupku (dalje: ZPP) Viši trgovinski sud nalazi da je žalba tuženog osnovana.

Prvostepeni sud je doneo pobijano rešenje sa obrazloženjem da je punomoćnik tužioca predložio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari pa je primenom odredbe člana 215. tačka 1) ZPP odlučio kao u izreci prvostepenog rešenja.

Međutim, ovakav zaključak prvostepenog suda je preuranjen pa se osnovano u žalbi tuženog ukazuje da je pobijano rešenje doneto uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. a u vezi člana 215. ZPP.

Odredbom člana 215. tačka 1) ZPP, predviđeno je da se prekid postupka može odrediti ako je sud odlučio da sam ne rešava po prethodnom pitanju (član 12).

Prema članu 12. stav 1. ZPP, propisano je da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

U konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je tuženi isticao prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, i da je pri tome prvostepeni sud trebalo prethodno da odluči o tako istaknutom prigovoru.

Pobijanim rešenjem sud je prekinuo postupak sa pozivom na primenu člana 215. tačka 1) ZPP, pri čemu pobijano rešenje ne sadrži odlučne razloge u prilog osnovanosti predloga tužioca da se odredi prekid postupka u ovoj pravnoj stvari i ispunjenosti uslova za sam prekid a u smislu člana 215. tačka 1) odnosno člana 12. stav 1. ZPP.

Stoga je pobijano rešenje valjalo ukinuti budući da je isto zahvaćeno bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP, a u vezi člana 215. tačka 1) ZPP i predmet vratiti na ponovni postupak.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će najpre odlučiti o istaknutom prigovoru nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca pri čemu će ceniti i odredbe Zakona o osiguranju imovine i lica i to čl. 99. do 107, kao i odredbe člana 939. ZOO koje regulišu pitanje regresa te da li u konkretnom slučaju tuženi spada u krug lica od koga tužilac ima pravo da se u smislu navedene zakonske odredbe regresira. Sud će ceniti takođe i odredbu člana 12. stav 1. ZPP, i imajući u vidu predlog tužioca odlučiti da li su ispunjeni uslovi za prekid postupka.

Nakon što razjasni sva sporna pitanja, na koje je ukazano ovim rešenjem, sud će doneti meritornu odluku."